1. Za svoju si prvu knjigu priča, Zlatni metak (Kikinda, 2012) dobila književnu nagradu Đura Đukanov. Vjeruješ li u sud književnog kolektiva? Vjeruješ li pohvalama ili ih primaš s rezervom, bez obzira koliko zvanične i ugledne bile?
Ne zastupam relativizam svih vrednosti, verujem da hijerarhija vrednosti postoji. I u tom smislu, postoje ljudi u čiji književni sud verujem bez obzira da li od njih dolazi pohvala ili kritika. U moru književnih nagrada teško je napraviti selekciju, objavljivanje rukopisa i slanje na određene konkurse je čitava jedna književna disciplina. Tako lako skliznem u propast od književnog susreta. Na primer, pozovu me na pesnički festival „Milici u pohode 2011.“ (u čast Milice Stojadinović Srpkinje, pesnikijnje koja je delovala krajem 19. veka, a koja se sama obrazovala i učila strane jezike, itd), i ja recimo pristanem da učestvujem kad… Negde posle ceremonije i obilaska škole, kako to već ide, sedim za istim stolom sa organizatorom festivala, koji se navalentno nabacuje mojim dvema koleginicama, a na moje pitanje: „Koji je bio kriterijum za pesnikinje“, odgovara: „Vi ste došli po preporuci i vaše dve prijateljice, a ostale sam birao po slici na koricama!“ Šta da uradite u toj situaciji?! Kada te zajednica počne svojatati, treba se preispitati.
Đura Đukanov je zanimljiv i autentičan pripovedač koji, iz nekog razloga, nije upisan u istoriju. Nagrada koja nosi njegovo ime je najbolji način da se on rehabilituje. Naravno, presudan je bio i rad žirija nagrade Đura Đukanov u prethodnim godinama, to su imena iz sveta književnosti koja ja poštujem i u čiji vrednosni sud verujem.
2. Zanima me da li ti je kao pjesnikinji bilo teško napisati Zlatni metak, da li ti ga je bilo teško ispaliti? Pisanje proze se često tumači kao stepenica više u odnosu na pisanje lirike: roman je postao sveti gral književnosti. Sad kad si se oprobala u kratkoj priči, gledaš li na pisanje poezije drugačije, očekuješ li da se poeziji vratiš ili je roman sljedeći, logičan korak?
Zlatni metak sam pisala dugo, predugo. Ne zato što mi je pisanje kratkih priča teško palo, već zato što sam ja „lenja“ spisateljica i zato što ideje i rečenice nehumano centrifugiram. Pisanje kratke priče zahteva proces slaganja reči, koje se pune gotovo neizdrživim intenzitetom… Slažem se sa Lori Mur koja je rekla da je kratka priča slična ljubavnoj aferi, a roman braku. U tom kontekstu poezija bi bila neka vrste predigre (srčana, skoro bezgrešna, provokativna, hrabra, gipka, tajanstvena); kratka priča bi bila čisti seks (jasna, gipka, ritmična, precizna), a roman… to je već odsustvo seksa. Mislim da sam još uvek daleko od realizacije romana. Pisanje zahteva radno vreme. U jeku svakodnevnog zalaganja za golu egzistenciju bojim se da od ozbiljnijeg pristupa pisanju nema ništa. Drugim rečima, ako mi ne uleti neki rezidencijalni program, ništa od skorašnjeg posvećivanja romanu.
3. Tvoje priče pogađaju točno „u sridu“. Dvije koje su mi se posebno dopale su Bojler marke Gorenje i Puls taksimetra. Obje priče su vrlo precizna kritika srpskog društva danas, kritika koja kreće „odozdo“, od malih i običnih građana. Jesu li, da parafraziram lik ksenofobne stanodavke iz priče Bojler marke Gorenje, tvoje protagonistkinje Srpkinje i zašto bi se prosječnom hrvatskom čitatelju moglo učiniti da nisu? Što uopće, po tebi, konstituira „srpstvo“ s kojim si kao angažirana književnica i blogerica svakodnevno suočena?
Moje protagonistkinje konzumiraju grad u kojem zaudara smrad kaveza. To ne mora biti Beograd, to može biti i Zagreb ili Sarajevo, ili bilo koja druga sredina koja smrdi na ustajalost, kakva samo predrasuda može biti. I taj kancerogeni smrad na kraju metastazira u nasilje. U priči Bojler marke Gorenje pokušala sam da konkretizujem apsurdan uslov da se identitet legitimizuje kroz nacionalnu identifikaciju. A priča Puls taksimetra i počinje rečenicom: „Ovo je apsurdna zemlja u kojoj žive moji prijatelji“. I ta zemlja ne mora biti Srbija. To je zemlja u kojoj se dešava da se roditelji odriču svoje dece zbog ideoloških nesuglasica, u kojoj se dešava da se brat i sestra obračunavaju zbog različtih stavova o održavanju Prajda, itd. Sigurna sam da se takve stvari svuda dešavaju. A šta meni dođe „srpstvo“? Dođe mi pristojan život. Ne živim od srpstva, ne živim srpstvo. Prve asocijacije su mi, nažalsot, horde razularenih navijača, pripadnika raznih „patriotskih“ grupa koji ne bi znali da odgovore na pitanje šta je srpstvo za njih, ali bi znali da ti kažu da sam ja izdajica roda svoga. Pre nekoliko godina, možda i više – vreme teče paralelno, a ne sukcesivno – za potrebe završnog rada iz sociologije urađeno je nekoliko intervjua sa predstavnicima navijačkih grupa. Većina njih je na pitanje – koji je po njima najznačajniji događaj u istoriji i kulturi Srba – odgovorila – Kosovski boj, a na pitanje zašto – odgovorila – zato. To su ti današnji veliki Srbi.
Ne nastupam u ime svoje nacije, jer ko sam ja da budem bilo čiji predstavnik do svoj! Verujem da je jezik na kojem pišem najgori od svih, mada ga ne bih zamenila ni za jedan drugi.
4. Uredila si „Pristojan život“, antologiju lezbijskih kratkih priča napisanih na prostoru bivše Jugoslavije. Uključila si 21 autoricu. To nije mali broj. Paralelno s tim uspjehom vlada Republike Srbije ponovo zabranjuje beogradski Prajd. S jedne strane izlazi antologija, s druge strane – stvarnost ne može tamo gdje literatura bez problema ide. Misliš li da antologija može barem donekle senzibilizirati javnost, usprotiviti se govoru mržnje koji je rezultirao zabranom Povorke ponosa?
Zabrana Prajda je opšte mesto Srbije. Desila se 2004, 2009, 2011. i ove godine, sa tim da je sa ovogodišnjim pokušajem, Prajd izgubio ono što je bila njegova esencija prethodnih godina – neizvesnot. Ove godine znali smo da Prajda neće biti, a panična halabuka u javnosti u vezi sa Prajdom imponovala je državi, omogućivši joj situaciju kojom ona vlada. Čini mi se da u Srbiji prisustvujemo konzervatinom zaokretu u LGBT pokretima jer integracija u politički sistem podrazumeva „patriotizaciju“ i „desnizaciju“ LGBT pokreta koji treba da im uliju novu energiju za dosezanje zakonskih ciljeva.
Slučajno se dogodilo da je zbornik „Pristojan život“, lezbejska kratka priča sa prostora Ex Yu, izašao početkom oktobra, u vreme Prajda. Nemam nameru (a ni kapacitete) da bilo koga silim na senzibilizaciju, ono što mogu da učinim je da se potrudim da se i „Pristojan život“ nađe u čitalačkoj ponudi, da učinim vidljivim stvaralaštvo koje uopšte nije malo, a ni zanemarljivo.
5. Nedavno si na svoj Facebook zid stavila sljedeću sliku:
Znamo da bi se narod vjerojatno, kako god da postavimo situaciju, uvijek radije odrekao knjiga nego gaća, ali ova je slika, kad si je postavila na svoj Fejs, svejedno izazvala negodovanje. Vjeruješ li da postoji način da književnici uvjere javnost da guzica ne može bez glave, a glava ne može bez knjiga ili misliš da je to unaprijed izgubljena bitka?
Taj posao književnika ima smisla koliko i igranje Farmvilla, kopaš njivu po ceo dan, sadiš voćke, jebavaš se sa ovcama i nikad ne okusiš plodove svog mukotrpnog rada.
U carstvu melanholije 