Šta ima?

Nikad nisam probala odgovoriti na ovo pitanje jer znam da je ono nemarom pretvoreno u običan pozdrav. Drugi narodi imaju nečujne vokale, samoglasnike, Bosanci imaju nevidljiv upitnik na kraju šta ima. Tu je, ali se ne izgovara.

Naizgled druželjubivi, Bosanci, koji ne prežu od šala na vlastiti i tuđi račun, voljni su pomoći drugima, pozvati potpune strance u svoj dom na sijelo, a u stvari su potpuno nezainteresirani za bilo kakvu vrstu iskrenog i dubokog razgovora. Bosanac voli površnu zabavu u društvu nekoga tko misli da je bolji od svog domaćina: nekog tko će zagledati prašinu, koliko je tanko narezano meso, je li pita premasna, ima li u sarmi previše riže. Nekog tko će ga sutra na cesti pitati šta ima? i samo proći dalje. Bosanci i Hercegovci svaki dan nižu sitne uvrede, šale, podbadanja, ali ništa nije gore od njihove potpune nebrige sažete u glupi pozdrav zamaskiran u pitanje.

Dok sam još živjela u Tuzli, bila sam nesretna zato što sam mislila da mi trebaju duboki odnosi koje ne mogu uspostaviti sa svojim sugrađanima. Smetalo mi je to glupavo pitanje bez upitnika na kraju. Žudila sam da druge doista zanima što radim, čime se bavim, jer sam ja uvijek pozorno slušala što drugi govore, zanimalo me kako izgledaju njihovi životi, što ih zapravo muči. Meni nije bilo mrsko posebno naglasiti upitnik na kraju nesretnog pozdrava šta ima šta ima šta, jebote, ima? Zbog toga sam bila uvjerena da sam bolja od drugih, da je moj senzibilitet drugačiji, da ne pripadam sredini u kojoj živim. Bosansko šta ima? otrovna je strelica za bilo čiji ego, pa tako i moj. No čak i kad bi me poznanici stvarno pitali šta ima, i pitanje formulirali drugačije, ono je uvijek ostajalo uvredljivo. Koliko sam samo puta čula: pišeš li još one pjesmice/pjesmuljke? To je bilo prostoprošireno šta ima, zapravo još gore jer nisu pitanjem vrijeđali samo mene, već i poeziju! Smetao mi je taj cinizam. Užasno mi je smetao, ne mogu vam opisati koliko.

A onda sam odselila iz Tuzle i postala pisac. I tu dolazi do preokreta: išla bih tako cestom, nabasala na nekog naivnog Zagrepčana, dobacila mu šta ima? i projurila dalje. Ljude u Zagrebu osupne to šta ima? jer bok nema nikakav cinični podton. Bok je bok, a šta ima je sušta, nepatvorena zloba. Pitanje na koje nema odgovora. Još podmuklije, pitanje koje ne traži odgovor. Retoričko pitanje u kojem je odgovor: ma boli me kurac, već unaprijed sadržan. Postavimo pitanje i pustimo ljude nasamo s njime, da im po glavi prolaze svakojake misli o tome što im se u životu događa, što ih muči.

Godinama sam mislila da mi je stalo do ljudi koji me okružuju, da su oni problem, jer sam ja voljna uspostaviti kontakt, a njima se ne da, što je, naravno, bila potpuna laž, moja duboka deluzija. Meni uopće nije bilo stalo ni do koga. Mislila sam samo na sebe. Moj iskreni interes za tuđe živote najčešće nije bio znak empatije, već rezultat novinarske i spisateljske znatiželje. Htjela sam znati što drugi rade, kako žive, samo da bih onda to mogla negdje nekad iskoristiti za kakav tekst. Lagala sam samoj sebi da sam iznad cinizma, iznad Bosne, ali ne možeš biti iznad onoga što jesi. Ne možeš se astralno projicirati iznad kulture koja te prožima od malih nogu. U tijelu si. Tvoje je tijelo u društvu, to je društvo u propasti, a ta propast u nečujnom upitniku.

Pitati nekog u Bosni šta ima, ali s glasno izrečenim upitnikom, znači zamoliti ga da bude svjestan svakog, pa i najsitnijeg problema. Mogu točno zamisliti unutarnji monolog onoga tko bi odgovor slušao: boli me kita i za tebe, i za BiH, i za siromaštvo, i za poeziju. Boli me uho za to što su ti roditelji bolesni, što ti je žena nezaposlena, što ti krov prokišnjava. Boli me neka stvar što ljudi masovno odlaze, što nitko ne nosi maske u zatvorenom, što ljudi umiru od Covida19, što nam je zdravstvo u kurcu, što nabavljaju neispravne respiratore, što kradu. Boli me briga!

Da bi preživjeli, ljudi se jednostavno drže površine. Kad bi išli iskreno odgovoriti ili poslušati druge, potonuli bi istog trenutka u sva govna iz kojih se Bosna i Hercegovina ne vidi decenijama. U Bosni šta ima? stoga pada na gluhe uši. Nitko nije toliko glup da ulazi u suštinu stvari, i to na cesti, s poznanikom! Cinizam je šlauf za koji smo se svi kolektivno uhvatili. Jesmo li loši ljudi zbog toga? Jesmo. Tu računam i sebe jer, iako mi je stalo, nije mi stalo koliko volim misliti da jeste. Što sam starija, sve me manje briga, i sve lakše zapadam u taj cinizam kojeg sam se kao klinka grozila. Pisala sam čak i tekstove o tome zašto je cinizam loš, a onda je u Hrvatskoj moja zajedljivost prerasla čak i bosanske standarde. Nije da se držim za šlauf, ušla sam u njega – prazna kao zrak. Mislim da je to glavni razlog zbog kojeg gomila ljudi počne sve lošije pisati kako stari. Književnost bez empatije je govno na štapu. Svaki se dan borim protiv toga iskrenim pitanjima i pažljivim slušanjem. Vidjet ćemo koliko ću još dugo izdržati.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.